U „Zemlji slepih“ jednooki čovek je kralj!

Životna mudrost može biti sadržana u tek nekoliko reči.

Najbolji primer toga su poslovice.

One se prenose vekovima, neizmenjene, i svaka kultura ima svoje, ali velika većina njih u različim jezicima suštinski ima slično značenje.

Tačno je da su ih mnogi pisci koristili u svojim delima da bi njihova misao dobila na dubini i da bi pojačali efekat svog umetničkog izraza.

Ipak, da li mi kao pojedinci razumemo mudrost koja nam je data ili je tumačimo na  način koji odgovara našem poimanju?

U „Zemlji slepih“ jednooki čovek je kralj! 

Čovek koga sa potpunim pravom nazivamo „ocem naučne fantastike“ – H. Dž. Vels, savršeno je plivao kroz veliki broj žanrova. U stvari, voleo je da se bavi društvom i ljudima na sebi svojstven, originalan način.

Ne znam da li je za kratku priču Zemlja slepih iskoristio poslovicu ili je priču skrojio po njoj. Kako god da je uradio, stvorio je delo koje će uvek biti aktuelno, sa kog god aspekta da posmatramo.

Zemlja slepih je mesto o kojem se, kao o mitu, generacijama raspredaju priče u zemljama Južne Amerike. U stvari, ta bajkovita priča će najverovatnije uskoro biti potpuno zaboravljena.

Ali, da – ona i te kako postoji, sakrivena visoko u planinama, sakrivena od sveta toliko da njeni stanovnici ne znaju da van njihove naseobine postoji još života.

Već je petnaesta generacija od kako hara misteriozna epidemija koja izaziva gubitak vida, a svako dete od tada rođeno je sasvim slepo.

Kada se planinar iz urbane Bogote surva niz liticu, bez ikakvog traga za ekipu njegove misije, zatekne se u misterioznoj naseobini, nezabeleženoj na mapama. Naseobini koju krasi izuzetna lepota prirode, ali neobičnoj po svemu.

Kuće su bile tako neusklađenih šara i boja, ni prozora na njima ne beše, te on, nasmejavši se, pomisli da je ovakve samo slep čovek mogao da napravi.

I kada konačno sretne prve ljude, shvata da je u Zemlji slepih, te ga obuzme velika euforija, jer – zar nije u takvoj zemlji jednooki čovek kralj?!

Bio je siguran da će njegovo čulo vida biti glavni adut koji će ga izdvojiti kao jedinstvenog, kao onog koji će zbog svoje sposobnosti sigurno dominirati nad ljudima koji su, po njegovom mišljenju, „zakinuti“.

Kakva greška!

Toliki broj generacija, čiji život je savršeno tekao u izolaciji, da više ni samu reč „vid“ nisu poznavali.

Njegove priče o vidu za njih su bile sulude. Verovali su da je nerazvijeno biće, nesposobno za život.

Njegova želja da im dokaže koliko je superioran, preokrenula se u nešto sasvim suprotno. Smatran je mentalno načisto obolelom osobom, kojoj je neophodno operativno lečenje „viška“ – očiju, koje oni nakon toliko vremena više nisu ni imali.

Uz razumevanje i prihvatanje do napretka!

Da li već prepoznajete problem koji se može „preneti“ i na većinu onih sa kojima se borimo u današnje vreme, a najpre mislim na različitosti koje kao društvo teško, skoro nikako i ne prihvatamo.

Predrasude mogu biti veoma opasne, a tako ih je Vels i prikazao u ovoj priči.

Visoko mišljenje o svom znanju i želja da baš svako čini i misli isto kao i mi – samo je dokaz koliko smo zatvoreni u sebe i, na neki način, neuki.

Sva lepota sveta u stvari i dolazi od raznovrsnosti, iz koje možemo da učimo i tako svakodnevno napredujemo.

Otvorimo oči i pružimo, ukoliko imamo šta, ali isto tako i prigrlimo ono drugačije od nas, što nam se daje, jer naš um je beskrajno polje koje žudi da bude popunjeno .

I na kraju, ono što mogu je: da vas zagolicam citatom iz priče, a verujte da je zaista teško izdvojiti samo jedan:

„Polako je Nunjez shvatio ovo: da se njegovo očekivanje čuđenja i poštovanja prema njegovom poreklu i daru neće obistiniti i, nakon što je njegov bedni pokušaj da im objasni vid bio ostavljen po strani kao konfuzna verzija novonastalog bića koje opisuje svoje nepovezane osećaje, on se, pomalo uzdrman, smirio i slušao njihova uputstva. I najstariji od slepaca mu je objasnio život, filozofiju i religiju, kako je svet (misleći na njihovu dolinu) prvo bio prazno udubljenje u stenama, a onda su prvo došle nežive stvari, bez dara dodira, lame i par drugih stvorenja koja su imala malo razuma, zatim ljudi i najzad anđeli koji su se mogli čuti kako pevaju i lepršaju, a koje niko nije mogao da dodirne, što je Nunjeza veoma zbunilo dok nije pomislio na ptice…“

Autorka Jelena Aleksić
17.07.2024.