Može li horor biti užitak? Može!

Nema ljubitelja horor žanra koji bar jednom u životu nije bio upitan zašto uživa u nečemu tako strašnom da ledi krv u žilama. Odgovor nikada nije jednostavan jer je upuštanje u čitanje takvih romana ili priča sasvim drugačije iskustvo.

Iskustvo koje prelazi u fizičko

Stalna napetost, jeza, iščekivanje dolazećeg užasa, briga za likove kojima će se sigurno nešto jezivo desiti obuzmu nam i telo, koje počne da luči adrenalin, srce nam kuca malo brže, dah je malo kraći, a neminovno je i da se naježimo.

Začeci horor žanra

Verujem da su priče strave i užasa ljudi pripovedali oduvek, ali – kada i kako se horor žanr izdvojio kao zaseban pravac?

Negde sredinom 18. veka prvi put se spominje i izdvaja kao književni žanr u razvoju. Već u drugoj polovini 18. veka dobijamo možda i najsavršeniji, najfiniji – gotički horor. Veliki broj klasika svetske književnosti upravo su romani i priče ovog žanra koji su napisani u tom periodu.

Početak 20. veka doneo je procvat literature strave, pa smo dobili i nove žanrove, kao što je Lavkraftov kosmički horor

Ovde ću se zaustaviti, jer je horor od početka 20. veka, pa sve do danas, izuzetno napredovao u svim pravcima, te možemo uživati kako u književnosti, tako i u filmovima, serijama, video igrama i apsolutno svemu čega možete da se dosetite a da ima elemenata strave.

Zavodljivost gotike

Moram da se vratim na gotiku, koja nam je toliko toga donela, na njenu savršenu atmosferičnost, koja i posle nekoliko vekova više nego uspešno budi stalnu jezu i slutnju neizbežne propasti.

Sumorni, hladni, mračni zamkovi, svaki sa svojom tajnom, nekada i sa čak isto toliko neobičnim i jezivim stanovnicima. Uklete, napuštene kuće za koje su uvek vezane okultne, užasne misterije.

Ipak gotička književnost je pored sve svoje jezovitosti – i zavodljiva, jer je začeta u romantizmu, i to je samo još jedan od elemenata koji joj daje na stalnoj aktuelnosti.

Utemeljivači žanra

Autor koji je najviše dao, onaj u kojem je tama obitavala, a umeo je da je pretoči na papir više nego iko drugi, svakako je Edgar Alan Po, koji je svako svoje mračno delo doveo do savršenstva. Njegove horor priče su možda utoliko strašnije zbog neprekidnog igranja psihom, kako svojih junaka tako i nas čitalaca.

U zbirci Klasičnih horor priča nalazi se Poova priča Crna mačka, koju sam danima nakon čitanja sanjala, a mesecima nakon toga mi se spusti jeza niz kičmu kad god pomislim na nju.

Po je imao izuzetno veliki uticaj na jako mnogo pisaca, pa se to moglo primetiti i kod Embrouza Birsa, koji je pisao u podžanru nazvanom američki gotik.

Birs je kroz svoje priče kritikovao društvo i prirodu čoveka. Bio je idealista koji je želeo da popravi ono što se ne da popraviti.

U nasleđe nam je ostavio izuzetno efektne, ironične, kratke priče strave u kojima je čovek ogoljen, a najčešće nije ni posezao za elementima fantastike, jer sam čovek je neiscrpan izvor zla kod Birsa.

Nemoguće je uz prethodne autore ne pomenuti Ser Artura Konana Dojla – autora koji je utemeljio savremenu detektivsku priču. Možda se sada pitate šta on ima sa hororom, ali poprilično ćete se iznenaditi. Tokom cele svoje karijere pisao je i kratke horor priče u kojima je razum bio najozbiljnije poljuljan. Ser Dojla su zanimali spiritualizam i okultizam, što se u nekim njegovim delima odlično moglo i videti.

U kratkoj priči „Užasi visina“ Dojl spaja avanturu sa Lavkraftovim  kosmičkim hororom. Mistična i napeta atmosfera, u početku protkana, a kasnije sva obuzeta užasom. Dojl se u ovoj priči bavi neistraženim visinama i njihovim mogućim stravičnim, nama nepoznatim stanovnicima.

Šetala sam tamnim vilajetom

Dolazimo do toga da je horor žanr jako širokog spektra, možda i jedini koji na sebi svojstven način obrađuje tako veliki broj nama zanimljivih tema. Sigurna sam da je žanr koji može najviše da nam pruži, i koliko god čitali i istraživali, uvek ćemo naići na nešto što će nas iznova oduševiti.

I možda je baš zbog toga žanr koji nikada nisam napustila, koji nikada nije mogao da mi dosadi uz sve svoje podžanrove.

Najčešće ne mogu da izdvojim ko mi je od pisaca najdraži, čije su mi teme – kao i način na koji su predstavljene – omiljene.

Govoreći o klasičnim autorima, znam da mi je Poov senzibilitet najbliži, da jedino on budi sasvim posebnu emociju u meni, dodirujući neku tanku nit, duboko zakopanu u tami koju ipak svi posedujemo, zar ne?

Po je briljirao u svojoj raznovrsnosti – kao autor koji se u Americi smatra predstavnikom romantizma i osnivačem detektivskog žanra. Imao je znatnu ulogu u začetku naučne fantastike.

U suštini, svi žanrovi u kojima se oprobao su upravo oni koji su meni omiljeni, kao i njegova savršena poezija, pri čemu sebe smatram osobom koja poeziju generalno ne razume niti je posebno voli.

Možda bi najprigodnije bilo, s obzirom na to da se samo po sebi nameće, da za kraj ostavim deo njegovih meni najdražih stihova. Možda vas samo podsetim, a možda i podstaknem da utonete u njegov mističan i jezovit literarni svet.

„Od detinjstva ja ne bejah kao
drugi – ja gledati nisam znao
kao drugi – duša nije htela
strasti iz skupnog primati vrela.

Iz istog vrutka nisam jad
pio – u istom tonu mlad
budio nisam srca plam –
I sve što voleh – voleh sam…“

Autorka Jelena Aleksić
25.05.2024.