K

etrin Mensfild rođena je kao Ketlin Mansfild Bošam, 14. oktobra 1888. godine u Nju Velingtonu, na Novom Zelandu. Ketrin se ubraja u najznačajnije književnice koje su pisale na engleskom jeziku.

Imala je veliki uticaj na formu žanra kratke priče, a u svojim pričama je istraživala anksioznost, egzistencijalizam, seksualnost. Primetan je njen afinitet prema Antonu Pavloviču Čehovu, ali je imala svoj jedinstven i karakterističan stil. Osim kratkih priča, pisala je i poeziju. 

Ketrin se 1903. godine preselila u London da bi pohađala koledž, i u to vreme je verovala da će biti profesionalna čelistkinja. 

Počela je sa izuzetno velikom posvećenošću da pomaže u uređivanju fakultetskih novina, pa je veoma brzo postala njihova glavna urednica. 

U to vreme je upoznala Idu Bejker, svoju doživotnu prijateljicu. Obe su uzele devojačka prezimena svojih majki, koja će koristiti kao pseudonime za profesionalno pisanje. 

Nakon završetka školovanja, vratila se na Novi Zeland i objavila nekoliko svojih prvih kratkih priča, što joj je bilo plaćeno, i tada je bila sigurna da će joj pisanje biti životni poziv. 

Provincijalizam Novog Zelanda joj je smetao, gušio je, te se nakon dve godine vratila u London, gde je odmah počela sa boemskim načinom života. 

Ulazila je iz jedne romantične veze u drugu, kako sa muškarcima tako i sa ženama. 

Njena novela „Preludijum“, koju je objavila izdavačka kuća čiji su vlasnici bili Virdžinija i Leonard Vulf, ostvarila je veliki uspeh.  Bilo je to njeno prvo, ujedno i najuspešnije modernističko delo, a poznato je i da joj je Virdžinija Vulf zavidela na onome što je stvorila. 

„Gospođa i gospodin Golub“ je topla ljubavna priča u prepoznatljivom ženski suptilnom stilu ove autorke. Kroz naslovnu metaforu opisan je simpatičan par – zaljubljeni mladić i devojka koja odbija udvaranje insistirajući na prijateljskom odnosu, a ispostavlja se da se iza njenog neprestanog smeha u njegovom prisustvu zapravo krije naklonosti i ljubav. Glavna junakinja taj svoj odnos sa njim upoređuje sa parom iz golubarnika njenog oca – golub koji stalno trči napred, i drugi, koji ga sledi, svečano se klanjajući. Priča obrađuje univerzalnu i večitu temu u muško-ženskim odnosima – udvaranja i dileme vezane za uzvraćenost ljubavi. 

Još jedna njena priča – „Stranac“, prikaz je onih tananih nijansi osećanja i preispitivanja u jednom ljubavnom odnosu. Ova priča nas majstorski vodi kroz emotivno stanje glavnog junaka – od bezgranične i nepomućene ljubavi prema supruzi, i uzbuđenosti zbog njenog povratka sa dalekog putovanja brodom, preko slutnje koja narasta tokom nestrpljivog čekanja, do razočaranja i bolne spoznaje da se na brodu razvila neka posebna, nežna povezanost između nje i bolesnog mladića koji je umro na njenim rukama. 

Ketrin je, već narušenog zdravlja, u dvadeset devetoj godini obolela od tuberkuloze. Nije želela da boravi u bolnici, jer bi je to usporilo u pisanju, pa se selila u toplije krajeve da bi izbegla teške engleske zime i pokušala da promenom klime ublaži svoje simptome. Uz nju je sve vreme bila najbolja prijateljica – Ajda Bejker. Zdravstveni problemi nisu je nimalo usporili u pisanju, niti je njen život bio manje buran.

Preminula je 9. januara 1923. godine, u trideset četvrtoj godini, u Fontenblou, u Francuskoj. 

Za njom je ostao prilično veliki broj neobjavljenih radova, koje je tadašnji suprug, Džon Midlton Mari, uredio i objavio nakon njene smrti. 

Zavidan je broj filmova, predstava i knjiga, što biografskih što fiktivnih, koji su urađeni po životu uvek aktuelne Mensfildove. 

Mnoge srednje škole Novog Zelanda imaju svoje studentske domove koji nose ime Ketrin Mensfild. Počast i uspomena na nju se čuvaju i u njenom rodnom gradu. U njenu čast se godišnje dodeljuje nagrada za najbolju kratku priču. Ulica u francuskom gradu Menton, gde je živela i radila, nosi njeno ime. 

Među njenim najpoznatijim citatima ističu se: 

„Rizikujte bilo šta! Ne morate da brinete o mišljenju drugih ljudi. Uradite ono što je najteža stvar na svetu: delujte nezavisno, suočite se sa istinom!“
„Um koji ja volim mora imati divlja mesta.“