Dž

ozef Konrad je bio britanski pisac poljskog porekla. Rođen je kao Jozef Teodor Konrad Koženjovski, 3. decembra 1857. godine u Berdičovu, u Ukrajini.

Konrad potiče iz plemićke porodice koja je izgnana iz političkih razloga, nakon čega su roditelji ubrzo preminuli, a on je poslat kod ujaka u Poljsku. Sa 16 godina otišao je u Marsej i postao mornar. Kasnije u životu zapao je u velike dugove i pokušao samoubistvo, nakon čega se pridružio britanskoj mornarici, u kojoj je radio šesnaest godina.

Postao je kapetan broda i britanski državljanin, što mu je omogućilo da plovi širom sveta. Obišao je Indiju, Singapur, Australiju i Afriku, a iskustva koja je stekao na putovanjima davala su mu ideje za romane.

Književnu karijeru započeo je 1895. godine, objavljivanjem romana „Almajerova ludost“, avanturističke priče o putovanju na Borneo. 

Krajem devetnaestog veka napisao je svoja dva najpoznatija romana – „Lord Džim“ (1900) i „Srce tame“ (1902). 

„Lord Džim“ je priča o mladom mornaru koji se suočava sa problemima kukavičluka i herojstva. 

„Srce tame“ je roman koji opisuje putovanje jednog Britanca u Afriku, gde se suočava sa okrutnim i misterioznim čovekom koji je postao vladar afričkim domorocima.

U ovim romanima nalazimo najviše motiva koji su svojstveni delima Džozefa Konrada, kao što su: daleke zemlje, dramatični konflikti između čoveka i prirode, individualizam, tamna strana čoveka, egzistencijalizam i rasne predrasude.

Njegovo delo „Laguna“ je izuzetno dirljiva i moćna priča, koja govori o tome da ljubav muškarca prema ženi može biti toliko jaka da se suprotstavlja bratskoj ljubavi, ali i toliko nesebična da se vrednuje i postavlja iznad sopstvenog života.

Smatra se začetnikom modernizma, a njegova dela uticala su na brojne pisce dvadesetog veka, kao što su T.S. Eliot, Grejam Grin, Virdžinija Vulf, Alber Kami i Vilijam Fokner. 

Preminuo je od srčanog udara, 3. avgusta 1924. godine u Bišopsbornu, Engleskoj.

Među njegovim najpoznatijim izrekama ističu se: 

„Sećam se svoje mladosti i osećanja koje se više nikada neće vratiti — osećanja da bih mogao da trajem zauvek, da preživim more, zemlju i sve ljude; varljivo osećanje koje nas mami na radosti, na pogibelji, na ljubav, na uzaludan napor – na smrt; trijumfalno uverenje u snagu, vrelina života u šaci prašine, sjaj u srcu koji se iz godine u godinu gasi, hladi se, smanjuje se i prerano prestaje – i prerano ističe – pre samog života..“
„Nikada se nisam odrekao mora u duši i srcu. Prinuđen sam sada, nesvesno prinuđen da pišem knjigu za knjigom, kao što sam u minulim godinama bio prinuđen da se otiskujem na more, iz putovanja u putovanje… Ne znam koji mi se od ova dva poriva čini tajanstvenijim i čudesnijim.“