Natanijel Hotorn, američki pisac iz 19. veka, ostavio je značajan trag u američkoj književnosti delima koja istražuju teme greha, krivice i ljudske prirode. Rođen 4. jula 1804. godine u Sejlemu, u Masačusetsu, Hotorn je postao poznat po svom stilu koji spaja romantizam i gotiku.

Jedan od njegovih predaka je Džon Hatorn, jedini sudija koji je bio uključen u suđenja vešticama Salema, koji se nikada nije pokajao zbog svojih postupaka.

Godine 1836. Hotorn je bio urednik američkog magazina „Korisno i zabavno znanje“. Osvrćući se na ovaj period svog života, napisao je: „Nisam živeo, već samo sanjao o životu.“

Priča Natanijela Hotorna „Rapačinijeva ćerka“ obiluje bogatstvom jezičkih bravura i ukrasa, opisa i stilskih figura, gde se u izvanredno dočaranoj atmosferi bašte – sa elementima fantastike i mistike – odvija tragična ljubavna priča. Posebno dirljivo i upečatljivo je opisana nesrećna sudbina Rapačinijeve ćerke, stalno na razmeđi između anđeoskih osobina i ubilačkih moći kojima ju je darovao otac, čudni i bizarni naučnik koji iz prirode, iz najlepših cvetova – stvara najsmrtonosnije otrove.

Roman „Rubinovo slovo“ je jedno od njegovih najpoznatijih dela. Roman prati priču Hester Prine, žene koja je osuđena na nošenje crvenog slova „A“ na grudima kao simbola greha nakon vanbračne trudnoće. Delo istražuje teme krivice, osude i moralnih dilema. Bila je to jedna od prvih masovno štampanih knjiga u Americi, koja je prodata u 2.500 primeraka u roku od deset dana i donela Hotornu 1.500 dolara tokom 14 godina.

Njegovo delo „Kuća sedam grehova“ prati priču o kući iz naslova i porodici Pinčeon, opterećenoj prošlošću i prokletstvom. Hotorn istražuje temu nasleđa i karmičkih veza između generacija.

Kratka priča „Beleg“ istražuje konflikte između prirode i nauke, lepote i savršenstva, i donosi duboke moralne poruke o neprihvatanju nesavršenosti ljudske prirode.

Hotornova dela često su bogata simbolikom i dubokim porukama, a istraživanje teme greha i krivice bilo je centralno u njegovom stvaralaštvu.

Sa Hermanom Melvilom sprijateljio se 5. avgusta 1850. godine, kada su se sreli na pikniku koji je priredio zajednički prijatelj. Melvil je upravo bio pročitao Hotornovu zbirku kratkih priča „Mahovina iz Old Mensa”. Napisao je da su te priče otkrile mračnu stranu Hotorna, „obavijenu crninom, deset puta crnju“. Tada je pisao svoj roman „Mobi Dik“, i delo je 1851. posvetio Hotornu: „U znak mog divljenja njegovom geniju, ova knjiga je posvećena Natanijelu Hotornu.“

Dok je obilazio Bele planine, umro je u snu, 19. maja 1864. godine u Plimutu, u Nju Hempširu.

Među njegovim najpoznatijim izrekama ističu se:

„Sreća je poput leptira, koji je, kada ga juriš, uvek van tvog domašaja, ali ako bi bio u miru, sleteo bi ti u krilo.“
„San je moćniji nego hiljade realnosti.“

„Sreća na ovom svetu, kada dođe, dođe slučajno…“