Natanijel Hotorn (4. jul 1804, Salem, Masačusets) američki je pisac iz 19. veka koji je ostavio značajan trag u američkoj književnosti delima koja istražuju teme greha, krivice i ljudske prirode. Hotorn po svom stilu pripada romantizmu, ali ga smatraju i jednim od začetnika gotičkog horora.

Jedan od njegovih predaka je Džon Hatorn, jedini sudija uključen u suđenja vešticama iz Salema koji se nikada nije pokajao zbog svojih dela. Ta činjenica je mnogo uticala na teme kojima se Hotorn u svojim delima bavio.

Priča Natanijela Hotorna „Rapačinijeva ćerka“ obiluje jezičkim bravurama i ukrasima, opisima i stilskim figurama koje izvanredno dočaravaju atmosferu bašte – sa elementima fantastike i mistike –gde se odvija tragična ljubavna priča. Posebno je dirljivo i upečatljivo opisana nesrećna sudbina Rapačinijeve ćerke, stalno na razmeđi između anđeoskih osobina i ubilačkih moći kojima ju je darovao otac, neobični naučnik bizarnih sklonosti, koji iz prirode – iz njenih najlepših cvetova – stvara najsmrtonosnije otrove.

Roman „Skerletno slovo“ je najpoznatiji Hotornov roman. Roman prati priču Hester Prin, žene koja je osuđena da nosi skerletno slovo „A“ na grudima, kao simbol greha zbog vanbračno rođenog deteta. Delo istražuje teme krivice, osude i moralnih dilema. Bila je to jedna od prvih masovno štampanih knjiga u Americi, i prodata je u 2.500 primeraka u roku od deset dana.

Njegovo delo „Kuća sa sedam zabata“ prati priču o porodici Pinčeon, i kući opterećenoj prošlošću i prokletstvom. Hotorn u njoj istražuje temu nasleđa i karmičkih veza između generacija.

Kratka priča „Beleg“ istražuje konflikte između prirode i nauke, lepote i savršenstva, i donosi duboke moralne pouke o neprihvatanju nesavršenosti ljudske prirode.

„Eksperiment doktora Hajdegera“ je kratka priča o doktoru koji poziva četiri postarija prijatelja u svoju radnu sobu da učestvuju u neobičnom eksperimentu koji im privremeno vraća mladost. Priča istražuje teme mladosti i starosti, ljudi protiv prirode, i dobra i zla.

Avgusta 1850. godine sprijateljio se s Hermanom Melvilom, na izletu koji je priredio zajednički prijatelj. Melvil je upravo bio pročitao Hotornovu zbirku kratkih priča „Mahovina iz Old Mensa“. Napisao je da su te priče otkrile mračnu Hotornovu stranu, „obavijenu crninom, deset puta crnju“. On je tada pisao svoj roman „Mobi Dik“, i to delo mu je posvetio 1851: „U znak mog divljenja njegovom geniju, ova knjiga je posvećena Natanijelu Hotornu.“

Hotorn je umro u snu, 19. maja 1864. godine u Plimutu, u Nju Hempširu.

Među njegovim najpoznatijim izrekama ističu se:

„Reči su po sebi tako nevine i nemoćne… a kako moćne mogu postati za dobro i zlo u rukama onoga ko ume da ih iskombinuje.“
„Sreća je poput leptira, koji je uvek van tvog domašaja kad ga juriš, ali ako bi seo s mirom, sleteo bi ti u krilo.“