Meri Šeli (30. avgust 1797, London, Velika Britanija) britanski je pisac i autorka čuvenog gotičkog romana „Frankenštajn ili moderni Prometej“. Rođena je kao Meri Volstonkraft Godvin, a roditelji su joj bili veoma cenjeni intelektualci. Otac, Vilijam Godvin, bio je filozof, politički pisac i novinar, a majka, Meri Volstonkraft, bila je borac za ženska prava i jedna od prvih filozofkinja feminizma, i autorka dela „Odbrana prava žena“ (1792). Umrla je desetak dana nakon Merinog rođenja.

Meri nije bila formalno obrazovana, ali otac se trudio da joj pruži uvid u što veći spektar tema. Imala je pristup kućnoj biblioteci, kao i onima koje su pripadale mnogim intelektualcima, porodičnim prijateljima, među kojima su bili i romantičarski pesnik Semjuel Tejlor Kolridž i bivši potpredsednik SAD Aron Ber.

Imala je guvernantu, kućnog učitelja, čitala je očeve knjige pisane za decu, na temu rimske i grčke istorije, dok su još bile u rukopisima, tako da je imala veoma napredno znanje za devojku tog vremena. Od oca, koji ju je podsticao da čita i piše, preuzela je liberalna politička shvatanja, a on je petnaestogodišnju Meri opisivao kao devojku „jedinstveno smelog, donekle naredbodavnog i živahnog duha“, s velikom strašću prema znanju, a njenu istrajnost u svemu što preduzima kao gotovo nepobedivu.

U svom predgovoru za „Frankenštajna“ iz 1831. godine, Meri je napisala: „Već sam tada počinjala da pišem, ali u sasvim banalnom stilu. Ispod drveća na imanju koje je pripadalo ocu, kao i na senovitim padinama ogoljenih planina u blizini, rođeni su moji prvi sastavi, vazdušasti uzleti moje mašte.“

Pretpostavlja se da se šesnaestogodišnja Meri sa svojom velikom ljubavlju, pet godina starijim Persijem Bišom Šelijem, srela između dva svoja boravka u Škotskoj, kada su i započeli vezu, iako je on tada bio oženjen. Tajno su se viđali na grobu njene majke. 

Šeli je bio jedan od najvećih engleskih pesnika romantizma, filozof i učenik njenog oca. Napustio je tada trudnu suprugu da bi nastavio svoju vezu s Meri, kojoj su se obe porodice izričito protivile. Njegova aristokratska porodica već se u to vreme bila udaljila od njega zbog političkih stavova koje je podržavao, i zabranila mu pristup novcu sve dok ne nasledi imanje. 

Maja 1816. godine porodica Šeli je otputovala u Ženevu da provede leto u društvu lorda Bajrona, koji im se kasnije pridružio s mladim fizičarem Džonom Vilijamom Polidorijem. Vreme su provodili vozeći se po Ženevskom jezeru, pišući ili pričajući do kasno u noć. Dok su sedeli uz logorsku vatru, društvo se zabavljalo nemačkim pričama o duhovima, što je Bajronu dalo ideju da svako napiše strašnu priču.

Meri je bila zabrinuta jer nikako nije imala inspiraciju, i svakog jutra je davala negativan odgovor kad bi je upitali da li je nešto napisala. Nadahnuće je dobila nakon što je društvo jedne večeri razgovor povelo u smeru prirodnih principa života. Ona je ukazala na to da se leš možda može reanimirati pomoću galvanizma, i tako se upalila varnica ideje iz koje će se roditi Frankenštajn. 

Postala je opsednuta svojom, kako je tada mislila, kratkom pričom. Persi ju je ohrabrivao da priču proširi i pretoči u roman, što je ona i uradila. 

„Frankenštajn ili moderni Prometej“, jedan od najpoznatijih romana na svetu, objavljen je 1818. godine. U njemu se prepliću gotika, naučna fantastika i romantizam, a smatra se i jednim od prvih iz žanra naučne fantastike. Roman je objavljen anonimno, a Merino ime se na koricama pojavilo tek pet godina kasnije, kada je izašlo drugo izdanje. Roman je doživeo ogroman uspeh. 

„Frankenštajn“ je filmovan puno puta, a korišćen je i kao ideja ili osnova za brojne romane, stripove, pozorišne predstave, crtane filmove, televizijske serije, kostime za maskenbal i Noć veštica.

Smrt drugog i trećeg deteta bacila je Meri u depresiju i udaljila je od Persija. Utehu je nalazila u pisanju, kao i u rođenju četvrtog deteta. Narednih godina se i dalje borila s depresijom i Persijevim interesovanjem za druge žene, istovremeno se upuštajući u ljubavne veze s muškarcima i ženama.

Tragedije su nastavile da prate Meri, pa se 8. jula 1822, manje od mesec dana pre svog tridesetog rođendana, Persi udavio s dva prijatelja tokom iznenadne oluje u zalivu Specija, ploveći svojim brodom „Don Žuan“.

Godine 1823, ona se sa sinom vratila u Englesku kod oca i maćehe. Veoma je naporno radila da bi izdržavala sebe i svoje dete. Iste godine je napisala istorijski roman „Valperga“. Posvetila se i prepravljanju i promovisanju poezije svog supruga, obezbeđujući mu mesto u književnoj istoriji. Do 1837. godine Persijev rad je bio nadaleko poznat i poštovan.

Tih godina je radila na apokaliptičnom romanu „Poslednji čovek“,  koji je objavljen 1826. godine. Tada je upoznala američkog glumca Džona Hauarda Pejna i pisca Vašingtona Irvinga, autora dela „Legenda o Uspavanoj dolini“. Odbila je Pejnovu ponudu za brak, rekavši da „ne može ponovo biti udata za genija jer je već to bila“. Odbila je veliki broj udvarača jer nikada nije prebolela Persija.

„Preobražaj“ je njena kratka priča u kojoj Gvido, narator, priča priču o svom susretu s čudnim, izobličenim stvorenjem kada je bio mladić i živeo u Đenovi, u Italiji, krajem petnaestog veka. On sklapa dogovor sa stvorenjem o razmeni tela, ali stvorenje se ne pojavljuje ponovo u određeno vreme da uzme svoje telo nazad. 

Kratka priča „Smrtni besmrtnik“ govori o mladiću prokletom večnim životom: mora da gleda kako njegova voljena stari bez njega, a njegovo telo izbegava blaženstvo smrti koju želi. Priča koja se bavi usamljenošću koja nastaje s gubitkom svega što nam je važno.

Meri je od 1839. godine patila od jakih glavobolja, kao i paralize pojedinih delova tela, koje su je sprečavale da čita ili piše.

Između 1840. i 1843. godine je sa sinom Persijem Florensom putovala po Evropi. Njihove avanture zapisala je u putopisu „Lutanja po Nemačkoj i Italiji 1840, 1842, 1843“. Godine 1848. Persi Florens se oženio Džejn Gibson Sent Džon, i imao je skladan brak. Majka i snaha su se poštovale i volele. Zajedno su živeli i putovali.

Njena dela fokus stavljaju na ulogu porodice u društvu, kao i na ulogu žene u  porodici. Ona slavi „ženska osećanja i saosećanje“ u vezi s porodicom i ukazuje na to da društvo ne bi moglo da preživi bez njih. Meri je bila „duboko posvećena etici saradnje, uzajamnoj zavisnosti i samopožrtvovanju“.

Meri je umrla od tumora na mozgu 1. februara 1851. godine, u pedeset trećoj godini, u Londonu. 

U testamentu je zahtevala da bude sahranjena uz svoje roditelje na groblju „Sveti Pankras“. Sin i njegova supruga zaključili su da je to groblje „užasno“, te su je sahranili u Crkvi Svetog Petra u Londonu, prenevši tamo i posmrtne ostatke njenih roditelja i kremiranog srca njenog supruga.

Godinu dana nakon smrti Meri Šeli, njen sin Persi Florens je sa suprugom otvorio fioku Merinog radnog stola. Pronašli su pramenove kose njene preminule dece, svesku koju je pisala i delila s Persijem, i kopiju njegove elegije „Adonais“ s jednom zavijenom stranicom, gde je čuvala nešto pepela njegovog srca.

Među njenim najpoznatijim izrekama ističu se: 

„Nema ničeg strašnijeg od osećanja potpune usamljenosti u svetu punom ljudi.“
„Znanje je moć, ali i prokletstvo, jer nam otvara oči za mračna prostranstva sveta.“
„Svet je za mene bio tajna koja se otkriva; a želja da saznam tajne bila je moj raj i moj pakao.“