Henri Rajder Hagard (22. jun 1856, Bradenham, Norfolk, Engleska) engleski je pisac pustolovnih romana iz viktorijanske epohe. Rođen je u velikoj porodici, kao osmo od desetoro dece.  Njegov otac Vilijam Mejbohm Rajder Hagard bavio se advokaturom, dok je njegova majka Ela Doveton bila pesnikinja i spisateljica. Za razliku od starije braće, koja su se obrazovala u privatnim školama, on je pohađao državnu gimnaziju u Ipsviču, jer njegov otac više nije mogao sebi da priušti taj trošak, a nije ni smatrao da bi Henri mogao da postigne nekakav veći uspeh.

Nakon što nije uspeo da položi prijemni ispit za vojsku, poslali su ga u London da se priprema za diplomatsku službu. Taj ispit nikada nije ni polagao. Tokom dve godine boravka u Londonu upoznao je ljude koji su se zanimali za natprirodne pojave, i to ga je zainteresovalo i okupiralo.

Godine 1875. otac ga je poslao u Južnu Afriku na neplaćenu poziciju asistenta sekretara ser Henrija Bulvera, tadašnjeg guvernera kolonije Natal. Naredne godine premešten je u tim ser Teofilusa Šepstona, specijalnog komesara za Transval, i ne samo da je prisustvovao zvaničnoj objavi britanske aneksije te burske republike već je upravo on  podigao zastavu svoje zemlje i pročitao veći deo proklamacije nakon što je zvaničnik zadužen za taj zadatak iznenada izgubio glas.

Mladi Hagard se u ovom periodu zaljubio u Meri Elizabet „Lili“ Džekson. Planirao je da se njome oženi čim dobije dobro plaćen posao u Africi, i obavestio je svog oca o tome. Iako je postao registrator Višeg suda u Transivalu, te nameravao da se vrati u Englesku i oženi se, njegov otac je to izričito zabranio. Do 1879. godine njegova ljubav „Lili“ udala se za drugog, a Hagard se oženio prijateljicom svoje sestre Marijanom Luisom Margitson.

Godine 1880. Henri i njegova supruga su se preselili u Afriku, gde su dobili četvoro dece. Prvo dete, jedini sin, umrlo je u desetoj godini od malih boginja. Najmlađa ćerka, Lilijas Rajder Hagard, postala je poznata spisateljica, a napisala je i biografiju svog oca, objavljenu 1951. godine.

Hagardov brak s Marijanom Margitson bio je stabilan i pored tragedije koja ih je pogodila. Njegova ljubavna veza s Lili Džekson, koja se nikada nije ostvarila, ostavila je dubok trag na njegov emotivni život, i godinama kasnije, kada je nju suprug napustio, Henri ju je izdržavao i brinuo se o obrazovanju njenih sinova. Bila je finansijski zbrinuta s njegove strane sve do svoje smrti.

Henri je bio aktivan u reformi poljoprivrede, što je uključivalo česta putovanja u kolonizovane zemlje. Njegov rad je doveo do donošenja Zakona o razvoju i unapređenju puteva 1909. godine. Proglašen je vitezom 1912. godine i vitezom-komandantom Reda Britanske imperije u novogodišnjim počastima 1919. godine.

Godine 1880, nakon što se s porodicom iz Južne Afrike vratio u Englesku, Hagard je počeo da piše. Pisao je prvenstveno zbog potrebe za zaradom. Godine 1884. objavio je roman „Zora“, koji nije zadobio veliku pažnju, ali je zato drugi, koji je izašao već 1885. – „Rudnici kralja Solomona“ – postigao veliki uspeh.

Zanimljivo je da je ovako uspešan roman napisao zbog opklade s bratom da može da smisli bolju avanturističku priču od tada popularnih romana Roberta Luisa Stivensona. Priče koje su se dešavale u egzotičnim predelima uz elemente izgubljenih civilizacija bile su pravo osveženje za publiku viktorijanskog vremena.

„Smit i faraoni“ je kratka priča o mladom egiptologu koji je jedne noći slučajno ostao zaključan u muzeju u Kairu. Utonuvši u san, sanja da mu sude duhovi egipatskih faraona i kraljica. Njegov zločin? Pljačkanje njihovih grobova. No, da li je to samo san…

Hagard je bio poznat po tome što je u svojim delima često iskazivao zanimanje za političke i socijalne probleme svog vremena. U pričama poput „Nada i strah“ (1890) i „Beatris“ (1890) pokazao je duboko interesovanje za kolonijalizam, kulturu urođeničkih naroda i moralne dileme.

Njegov uticaj na razvoj žanra avanture i fantastike izuzetno je velik. Dela koja je napisao inspirisala su autore poput Edgara Rajsa Barouza i Artura Konana Dojla. Alan Kvotermejn postao je arhetip za mnoge buduće likove avanturiste u književnosti i filmu.

U 20. veku mnoga njegova dela su filmovana, neka i više puta, a dodatno su bila inspiracija za brojne filmove u žanru kao što je „Indijana Džons“. Alan Kvotermejn se često pojavljuje u modernim adaptacijama, poput filma „Liga izuzetnih džentlmena“ (2003), u kome ga glumi Šon Koneri.

Umro je 14. maja 1925. godine u Londonu, nakon što je duže vreme bolovao od arteroskleroze. Sahranjen je u Crkvi Svete Marije u Dičingemu, u Norfolku, gde je proveo poslednje godine života.

Među njegovim najpoznatijim izrekama ističu se: 

„Pošto prođemo ceo svet, jedino što iskreno poželimo jeste povratak kući.“
„Priroda, vreme i strpljenje tri su velika lekara.“