Hauard Filips Lavkraft (20. avgust 1890, Providens, Roud Ajlend, SAD) američki je pisac poznat po svom doprinosu horor i fantastičnoj književnosti. Za života nije bio mnogo popularan, ali je imao ogroman uticaj na moderne pisce fantastičnog horora, unutar čijeg kruga je postao kultna ličnost.

Lavkraftovo obrazovanje bilo je prilično nekonvencionalno; često je bio bolestan, pa je veći deo svog obrazovanja stekao čitajući u biblioteci. Nesreća ga je pratila i kroz tinejdžerske godine: početkom 1900-ih, poslovni aranžmani njegovog dede su propali i porodica se našla u nezavidnoj ekonomskoj situaciji. Lavkraft je, nakon dedine smrti, živeo vrlo skromno s majkom, dok ona nije smeštena u duševnu bolnicu.

I on sam se čitavog života suočavao s nizom zdravstvenih tegoba, fizičkih i psihičkih. Duševne i mentalne krize ometale su ga i prekidale mu školovanja, a 1908. doživeo je najtežu nervnu krizu, nakon koje se više nije vratio u školu. I mada je želeo da pohađa Univerzitet Braun, nikada nije završio srednju školu niti dospeo do njega.

Tokom cele literarne karijere kritičari su ga smatrali amaterom, jer su mu priče objavljivane mahom u petparačkim časopisima. Premda izuzetno popularni u to doba, imali su lošu reputaciju u pogledu književne i umetničke vrednosti, ne uvek opravdano.

Jedno od njegovih najpoznatijih dela jeste „Zov Ktulua“, priča koja je postala ikonična za horor književnosti. Priča se sastoji od tri međusobno povezana dela i predstavljena je u vidu beleški koje pripadaju Frensisu Terstonu, čoveku iz Bostona koji istražuje drevno božanstvo Ktulua.

Lavkraftove priče su stvorile jedan od najuticajnijih pokretača radnje u celom žanru horora: „Nekronomikon“, tajni rukopis iz pera ludog Arapina Abdula Alhazreda. Doslednost i snaga Ktulu mitova naveli su neke na pomisao da je Lavkraft svoju mitologiju utemeljio na postojećim mitovima i okultnim verovanjima.

Njegova kratka priča „Pikmenov model“ prati naratora koji istražuje mračne tajne i šokantne slike tvoritelja užasa, posebno Ričarda Pikmena, otkrivajući da stvarnost može biti još više uznemirujuća nego njegove najgore noćne more.

„Mačke iz Ultara“ je bajkovita priča o prokletstvu i osveti, u kojoj su mačke svete životinje i osveta se sprovodi nad onima koji se usude da ih povrede, što pokazuje Lavkraftovu sposobnost da plete naraciju koja seže u nadrealne i mračne aspekte stvarnosti.

„Hladan vazduh“ je priča o neobičnom lekaru koji svoj život održava uz pomoć čudnih metoda hlađenja. U ovoj priči Lavkraft istražuje temu besmrtnosti i cenu koju pojedinac plaća da bi izbegao smrt, stvarajući atmosferu napetosti i misterije.

U kratkoj priči „Boja iz svemira“ pripovedač otkriva da je pre mnogo godina na zemlju pao meteorit, koji je otrovao svako živo biće u blizini: biljke su krupne, ali lošeg ukusa, životinje su izbezumljene i deformisane u groteskne oblike, a ljudi polude ili umiru, jedan po jedan.

Lavkraft je umro 15. marta 1937. u Memorijalnoj bolnici „Džejn Braun“, u Providensu.

Među njegovim najpoznatijim izrekama ističu se:

„Svet je zaista komičan, ali šala je na račun čovečanstva.“
„Samo bi primitivan um požurio da objasni jedinstvenost složenog pomoću ključa natprirodnog.“