Edvard Pejdž Mičel (24. mart 1852, Bat, Mejn, SAD) bio je američki urednik i pisac kratkih priča. Edvard je bio dete iz imućne porodice koja se, zbog još boljih poslovnih mogućnosti njegovog oca, preselila u Njujork kada je on imao osam godina. Iz provincije se iznenada našao na „Petoj aveniji“, i to prekoputa „Njujorške javne biblioteke“, pete najveće u svetu.

Godine 1863. svedočio je „Njujorškoj pobuni protiv regrutacije“, koja je bila jedan od najvećih građanskih nemira u američkoj istoriji, zbog čega je Mičelov otac ponovo preselio porodicu, ovoga puta u Tar River u Severnoj Karolini.

Mičel je kao četrnaestogodišnjak počeo da piše pisma lokalnim novinama u svom rodnom mestu, Bat tajmsu, i to su bili njegovi prvi objavljeni radovi.

Godine 1872. doživeo je veoma neobičnu nesreću kada mu je tokom putovanja vozom vreli ugarak iz lokomotive, uletevši kroz prozor, teško povredio oko. Ova povreda je izazvala privremeno slepilo na oba oka. S vremenom se levo oporavilo, ali desno nikad nije, te mu je kasnije ugrađeno stakleno. Dok se oporavljao od te povrede napisao je svoju prvu naučnofantastičnu priču „Tahipomp“, koja je iste godine i objavljena.

Mičel se školovao na „Boudin koledžu“ u Mejnu, prestižnoj ustanovi koja je obrazovala mnoge istaknute američke intelektualce, gde se isticao svojim književnim i novinarskim sposobnostima. Bio je član debatnog društva i sarađivao je u radu na studentskim publikacijama. Nakon studija je započeo novinarsku karijeru u bostonskom Dejli advertajzeru. Mentor mu je bio Edvard Everet Hejl, takođe rani autor naučne fantastike.

Godine 1875. počeo je da radi u njujorškom listu San, u koji se probio pričom o duhovima „Povratak sa Borna“. Priča je, iako fikcija, bila objavljena kao istinita. Mnoge Mičelove priče prvobitno su bivale objavljene kao novinski članci o duhovima i drugim natprirodnim pojavama, i u njima se vidi koliko je veliko bilo njegovo interesovanje za natprirodno i paranormalno. Glavni urednik Sana postao je 1903. godine, i ostao je u njemu do kraja svog života. 

Uvek je bio ispred svog vremena. Većinom svojih priča postavio je temelje koncepta nastupajuće naučne fantastike. On je pre svih nama poznatih pisaca, kao što je primera radi H. Dž. Vels, pisao o nevidljivom čoveku, putovanju kroz vreme, teleportaciji i veštačkoj inteligenciji.

Jedna njegova priča znala je često da sadrži veći broj inovativnih zamisli. „Senatorova ćerka“ iz 1879. godine, čija je radnja bila smeštena u tada buduću 1937, može da posluži kao primer njegove beskrajne maštovitosti, ali i neverovatne smelosti predviđanja za to vreme. Tehnološki razvoj koji Mičel opisuje u ovoj priči uključuje putovanje pneumatskim cevima, grejanje na struju, štampanje novina u kući, i to putem elektronskog prenosa… Imao je tu i nekoliko društvenih predviđanja, kao što su mogućnost američkih žena da dobiju pravo glasa i međurasni brakovi. 

Često je objavljivao pod pseudonimom, čak i anonimno, što je doprinelo tome da dugo ostane nepoznat publici. Njegov rad je dugo bio zapostavljen, čak i zaboravljen, sve dok, zahvaljujući naporima istoričara naučne fantastike Sema Moskovica, koji je sakupio njegove priče u zbirci „Čovek od kristala: Preteča naučne fantastike“ (The Crystal Man: Landmark Science Fiction), nije iznova otkriven. 

„Čovek bez tela“ je priča o naučniku koji uspeva da osmisli eksperiment prenosa materije s jedne lokacije na drugu putem žice – kao što telefon prenosi zvuk. Međutim, sam postaje žrtva svoje zamisli.

„Sat koji je išao unazad“ je priča o mladiću i njegovom rođaku koji nasleđuju sat koji ih vraća u opsadu Lejdena u XVI veku, gde utiču na to vreme koliko i ono na njih. 

Mičelova dela nisu filmovana, ali je zanimljivo pomenuti da je on sâm prikazan u televizijskom filmu iz 1991. godine „Da, Virdžinija, Deda Mraz postoji“. 

Edvard Pejdž Mičel je umro 22. januara 1927. godine usled moždanog udara. Sahranjen je u Glen Ridžu, njemu najdražem mestu, gde je i proveo najveći deo života.