Džon Makej Vilson (15. avgust 1804, Tvidmaut), škotski pisac, rođenje na granici između Škotske i Engleske, kao sin mlinara.

Već sa jedanaest godina počeo je da radi u štampariji kod Vilijema Lokheda u Berviku. Njegova porodica je imala izuzetno skromna primanja, pa je to oblikovalo njegov stav prema životu i radnu etiku. Nije bio formalno obrazovan, ali je rano pokazao sklonost ka pisanju i čitanju, što ga je izdvajalo u zajednici. S petnaest godina Vilson je uspeo da ubedi svog poslodavca da objavi njegovu pesmu „Pogled na hinduizam“ u stotinu primeraka.

Gajio je veliku ljubav prema Sari Sanderson, ali pošto ga je ona odbila, odlučio je da nastavi dalje i okuša sreću na drugim mestima, prvo u Londonu, bez mnogo uspeha, zatim u Edinburgu, a potom u Mančesteru. U tom periodu je pisao drame i pesme, uključujući „Zaveru Gaurija“, koja je uspešno izvođena u Edinburgu. Proveo je neko vreme  putujući  i predajući o poeziji.

Koliko god se trudio, često je morao da se osloni na pomoć prijatelja i poznanika kako bi izbegao siromaštvo. Na kraju se vratio u Bervik, poslednji put 1832. godine, kako bi preuzeo ulogu urednika lista Bervik advertizer.

U ovom periodu nastavio je da radi na različitim književnim projektima. Neko vreme je čak razmišljao i da emigrira u Ameriku, ali ipak je ostao u Berviku i 1834. godine počeo da objavljuje svoje priče, koje su postale toliko popularne kod čitalaca da su se ubrzo pretvorile u nedeljni serijal. Poznate su kao „Vilsonove priče sa granica (i iz Škotske)“.

Ove priče – istorijske, maštovite, pa i tradicionalne – sadržavale su sve što bi moglo da zadovolji širu publiku: uzbudljive okršaje na granicama, nežne ljubavne priče, lokalni folklor, misterije, sujeverje… Fokusirale su se na patriotizam, moralne dileme, porodične odnose i natprirodne elemente karakteristične za folklor tog područja. Ovo, njemu svojstveno kombinovanje vodilo je daljem razvoju žanrova gotičke književnosti i istorijskog romana.

U kratkoj priči „Propast Soulisa“ lik starca detaljno opisuje ozloglašenu figuru lorda Soulisa, čarobnjaka koji teroriše zemlju u borbi za krunu i srce mlade devojke, privlačeći pažnju čitaoca živopisnim pripovedanjem.

Vilsonov rad je postavio temelje budućim generacijama pisaca koji su istraživali regionalne teme i koristili istoriju i lokalne legende kao osnovu za književno stvaralaštvo, njegov doprinos škotskoj književnosti i dalje je važan, a „Vilsonove priče sa granica“ postale su deo kulturne baštine. 

Vilson je umro 2. oktobra 1835. godine u Berviku. Sahranjen je na groblju crkve u blizini mesta gde je živeo i radio. Uzrok smrti nije poznat, ali smatra se da je prekomerni rad uticao na njegovo već krhko zdravlje. Za života je bio vatreni pobornik Trezvenjačkog pokreta, a za sobom je ostavio udovicu Saru, s kojom nije imao potomstva.

Među njegovim najpoznatijim izrekama ističu se: 

„Nedaće su kovačnica u kojoj se oblikuje karakter; iako peku, one pročišćavaju duh.“
„Nema čoveka koji se ne plaši tame, osim onog koji nosi svetlost u svojoj duši.“
„Sudbina nije uvek neprijatelj; ponekad nas vodi tamo gde nikada ne bismo imali hrabrosti da kročimo sami.“