vetrolovka

Ime joj je bilo Ernestina. Mlada i skromna, često je tugovala zbog toga što postoji i molila je oprost od sveta u to ime. Bila je sluškinja od malena. Nakon dugog putovanja po Engleskoj, ponovo se vratila u svoju rodnu zemlju. U Engleskoj je radila za pijanistu koji je primetio njeno interesovanje za muziku i želeo da je nauči da svira. Pijanista se postarao da na ovaj način zapiše svoj metod ‘’kako da naučite da svirate’’ i da stvori jednostavnu muziku za svakog. Ovo putovanje je bilo pravi raj: ophodili su se prema njoj kao prema pravoj dami: imala je pravo da čita, da spava, da jede i da se šeta vrtom tokom celog poslepodneva. Možda je počela da oseća neku vrstu nežnosti prema svom dobrotvoru; možda je on počeo da oseća istu vrstu slatke naklonosti prema njoj. Mi to sa sigurnošću nećemo nikada znati. Sve što možemo reći je da je onog dana, kada se majka pijaniste vratila kući iz posete rodbini u Francuskoj, Ernestina bila otpuštena i poslata natrag u Francusku. Nekoliko nedelja potom, živela je kao ona koja je želela da bude. Otkrila je šta je sreća. Ono šta je sačuvala od izgnanstva bila je nada, i ono o čemu je često mislila, bilo je sećanje na laku Šopenovu melodiju, koju je na njenom polasku svirao neki usamljeni muzičar.

apartman