knjiški moljac

Posle dugog i okrepljujućeg sna, Roberto se probudio i počeo da se tegli kao mačak. Teglio se, teglio, a zapravo je pokušavao da se seti misli koja je počela da ga prati od časa kada je stupio u ovaj grad. A onda, dok se tuširao, ta misao se pojavila kao bledi odsjaj naspram tame ispod njegovih kapaka: „Svi oni“, pomislio je, „imaju iste oči.“ I ne samo oči, shvatio je, već i način na koji su ga gledali: malo iskosa, poluokrenute glave, kao da su pokušavali da ga razaznaju između senki drhtavog lišća mladih breza. Isto je bilo sa vlastelinom kod kojeg se uputio odmah posle doručka. Vlastelin je prethodnog meseca u prestoničkim novinama objavio oglas u kojem je tražio kućnog učitelja za svoju decu. Takvi oglasi nisu bili retkost i ništa neobičnog ne bi bilo u tome da u njemu nije postojala stavka kojom se od učitelja nije samo očekivalo da podučava vlastelinovu decu, nego i da ih odvikne od preteranog čitanja, „od kojeg“, pisalo je u oglasu, „nema nikakve koristi, već pogubno utiče na vid, krivi kičmu i uopšte deluje loše na čovekov misaoni sklad.“ To je bio izazov kojem Roberto nije mogao da odoli. Naime, ljudi obično nisu štedeli da bi im deca počela da čitaju, a osoba koja je dala oglas nudila je pozamašnu svotu za nešto sasvim suprotno, nešto o čemu Roberto do tada nije ništa čuo. Seo je, napisao molbu i poslao je na navedenu adresu. Iskreno rečeno, nije se uopšte nadao da će biti izabran jer je, iako dobar učitelj, bio još mlad. Izgleda, međutim, da su mu zvezde bile naklonjene ili da je, što je mnogo verovatnije, retko ko bio zainteresovan da dođe u ovaj grad skoro na kraju sveta. I tako je sada Roberto sedeo u trpezariji vlastelinske palate i znojio se pod iskošenim pogledima vlastelina i njegove žene. Usta su mu bila suva i činilo mu se da će se uskoro onesvestiti od nedostatka vazduha. U glavi mu je tutnjalo i kada je vlastelin najavio dolazak svoje dece,Roberto se podiže sa stolice kao osuđenik koji čeka da mu sudija pročita svoju odluku. Zatvorio je oči i naredio sebi da se istog časa nađe negde daleko, recimo u Severoj Africi, ali kada ih je otvorio, i dalje se nalazio u vlastelinovoj trpezariji. Vlastelin je upravo završio sa prebrojavanjem svoje dece i rekao: „Svi su tu osim desetog deteta a zbog nje se sve ovo dešava. Sigurno ne može da se odvoji od knjige koju čita.“ U tom trenutku zaškripala su velika trpezarijska vrata i vlastelin reče: „Evo je, najzad stiže naš knjiški moljac.“ Ostala deca počeše da se smeju i udaraju po butinama, a Roberto, kada se osvrnuo, osta bez reči. Devojčica ili devojka, nije bio siguran, doista je nalikovala na knjiškog moljca. Lice joj je bilo belo i skoro prozirno, pouzdan znak predugog boravka u zatvorenoj prostoriji sa knjigom u rukama. To lice je, međutim, ukazivalo na još nešto, na to da bi ono potpuno skapalo ukoliko ga neko silom odvoji od knjiga, a to sigurno, pomislio je Roberto, neće biti on. Ne bi on nikada, pogotovo ne tako nežnom biću, zabranio da čita. Jedino bi joj odredio pravi put kojim bi kao čitalac trebalo da se kreće. Nasumično čitanje može da ugasi žeđ za knjigom, znao je Roberto, ali od tih knjiga malo šta je ostajalo u čitaočevoj svesti; čitanje, pak, koje sledi određeni red stvara red i u čitaocu, odnosno, postaje oruđe znanja i vodi na put sticanja životne mudrosti. Naravno, ništa od svega toga nije on rekao vlastelinu i njegovoj ljubopitljivoj ženi i nakon što se predstavio deci, povukao se u svoju sobu da bi pripremio spisak knjiga, svesaka, mapa, olovaka, bojica, lenjira i ostalog školskog pribora koje je vlastelin trebalo što pre da nabavi, zajedno sa školskom tablom. Tako je počeo Robertov život kao porodičnog učitelja. Do tada je on radio samo u školama, privatnim i državnim, i sada mu je sve izgledalo neobično. Ujutru je ustajao znatno kasnije nego dok je bio u državnoj službi, potom bi pojeo obilan doručak i tek tada odlazio u sobu u prizemlju, gde su smestili sve stvari koje su bile neophodne za djake, zajedno sa zelenkastom školskom tablom.Ubrzo su im se pridružile tri ćerke njihove prijateljice hipotekarke a nekoliko dana kasnije u razred je ušao sin glavnog baštovana, stariji od svih ostalih učenika, tako da je Roberto njemu odredio posebno mesto koje je odgovaralo desetom razredu. Ostalu decu podelio je u četiri grupe različitih uzrasta. Do tada on još nije pronašao način kako da devojčicu zvanu Knjiški moljac oduči od druženja sa knjigama. Kako je vreme prolazilo, on je, u stvari, sve više shvatao da je njena ljubav prema knjizi iskrena, bez obzira na to što su joj knjige i čitanje često predstavljali zaštitu od stvarnosti. Naime, Roberto je brzo naučio jednu stvar: kada si kućni učitelj, onda uviđaš da si hteo to ili ne postao nešto kao počasni član porodice. Tako se on, i ne znajući kako, našao u ulozi bliskog prijatelja vlastelinove žene, a samim tim i devojčice zvane Knjiški moljac, koja je bila majčina ljubimica. Jedne večeri služavka prenese Robertu poziv vlastelinove žene da je što pre poseti u njenim odajama. Roberto je prvo morao da pregleda i oceni domaće zadatke koje je tog prepodneva zadao svojim učenicima, tako da su mnogobrojni satovi u kući složno otkucavali deset puta kada je on stigao u njene odaje. Tamo je bila i njena ljubimica, Knjiški moljac. Njena majka i ona su sedele na krevetu, zagrljene, i gorko su plakale. Iz njihovih iskidanih i jedva čujnih reči Roberto je napokon uspeo da razume zašto je vlastelin toliko želeo da Knjiški moljac prestane da čita knjige. On je, naime, odavno naumio da je primora da se uda za Bruna, jedinog i ne baš previše pametnog sina grofa od Oportunije, grofovije smeštene na dalekom severu zemlje. Taj Bruno je jedva umeo da čita i piše i zato smatra, jecala je vlastelinova supruga, da su knjige njegovi lični neprijatelji i uništava svaku koja mu dođe pod ruku. I kako je on tu mogao da im pomogne, pitao je Roberto. Šta on, običan učitelj, može protiv jednog grofa? On sam verovatno ništa, odvratila je vlastelinova supruga, ali moći će svašta da uradi kad je ljubav na njegovoj strani. Ma, kakva ljubav, htede da kaže Roberto, ali tada ugleda lice Knjiškog moljca, obasjano nekim unutrašnjim sjajom. Gledala ga je iskosa, sa poluspuštenim kapcima, i Roberto začas zamisli kako hodaju zajedno pored reke i čitaju jedno drugom pesme i priče iz nekih sasvim novih knjiga, i on onda polako, sasvim polako krenu prema njoj a ona polako, sasvim polako krenu prema njemu – I tu ih mi napuštamo, jer se u nastavku ove priče sve događa kao i u ostalim pričama o pravoj ljubavi. Neke stvari doista ne treba ponavljati.

apartman